Pad noćnog sokola

Obaranje neprijateljskih aviona tokom agresije NATO na SRJ 1999. godine, a posebno F-117A više od dve decenije privlači pažnju domaće i strane javnosti. Razni analitičari, stručnjaci, novinari i pojedine neodgovorne pripadnike jedinice, saopštavali su „nove ključne” činjenice o njegovom obaranju. Bilo je i onih koji su pokušavali da ugrade sebe u ovaj uspeh.  


Iz svedočenja junaka obaranja neoborivog saznali smo kako su pogođene neprijateljske letelice. Bilo bi malo reći da je to poslovični „timski rad”. Jeste, u pitanju su timovi, ali je moguće da se, i pored savršenog timskog sklada, ništa ne dogodi. Postoji nešto još vrednije, za šta je timska uigranost samo puki uslov. To je uverenje da je cilj dostižan i da jedinica ima snagu, znanje, energiju, pouzdanje i superiornost da ga dostigne.

 

Knjiga ne svedoči o herojima koji su krenuli u rat, pa šta bude, nego o ljudima koji se plaše, sumnjaju, proveravaju, tragaju, procenjuju. Pogađaju i nestaju tražeći novu poziciju da bi iznova pokušali. I samo zato što su ostali obični, ono što jesu, mogli su da postanu junaci.

 

Tako veliki uspeh nažalost nije mogao biti lišen onoga što je vekovima tradicionalno u srpskom narodu, a to je nesloga. Tokom samog rata, pa sve do današnjih dana, bilo je pokušaja da se događaji predstave na način koji nije svojstven timskom radu, bez kog je uspešan rad u raketnim jedinicama PVO nezamisliv.

 

O aktivnostima 3. rd PVO tokom agresije NATO-a na SRJ 1999. godine, posebno u delu koji se odnosi na obaranje aviona F-117A i F-16CG, do sada je objavljeno više štampanih dela i snimljeno niz televizijskih emisija i video-materijala. Efekti pojedinih projekata bili su pozitivni.


Međutim, zbog samostalnih nastupa pojedinih aktera i iznošenja subjektivnih pogleda, određeni događaji iz tog perioda nisu prikazani na verodostojan način što je dovelo do sporenja članova borbenih posluga, što je  ostavljalo loš utisak o tim zbivanjima.  


Bili smo kadri da postignemo ovaj neverovatan rezultat, ali su pojedini među nama bili sposobni i spremni da ga zarad sopstvenih interesa na loš način aktuelizuju i prikažu. Lična nezadovoljstva, otimanje oko uspeha i istine, privatni promotivni filmovi i nepostojeće „modifikacije”, lične zabeleške i impresije predstavljane kao opšte i zajedničke, prikazivali su, nažalost, 3. divizion onakvim kakav nije.

 

I pored svih slabosti, bili smo najbolji u trenucima kad je bilo najpotrebnije, onda kad bijemo bitku i izvršavamo ono zbog čega kao jedinica postojimo. Naslednicima u zalog ostavljamo uspeh i obavezu, a potomcima osećaj ponosa i sećanje na one koji su svojim znanjem, veštinom, mudrošću i istrajnošću pobedili jače od sebe.

 

Kao autor, ne pretendujem na apsolutnu istinu jer zbog ratnih okolnosti svi učesnici događaja imaju autentičan, subjektivan doživljaj objektivne stvarnosti. Zbog toga sam i svoje viđenje događaja stavio u drugi plan, potencirajući upravo lična svedočenja kao autentičan ratni dokument.


Istina o „Padu noćnog sokola” nastala je iz sinteze pouzdanog pamćenja pripadnika diviziona.