Србица - Историја писменост‪и‬

Писмо је једна духовна вертикала око које се креће и за коју се веже целокупно национално културно битисање. Сламањем те вертикале слама се неминовно и укупна српска национална култура. Отуда произилази прека потреба одбране нашег културног индентитета. Писмо је пред свим законима саставни део језика па је запостављање националног писма уједно и запостављање националног језика.


Поред тога што је српско писмо најсавршеније писмо на свету, оно је обележје једне старе самородне културе и цивилизације. Њихов трајни споменик и мерило постигнућа.

 

Србица је најстарије познато писмо у свету које се појавило још у четвртом миленијуму пре Христа. Српска историјска школа сматра да је ово писмо настало у време раноантичког културног успона српског народа, да се појавило на историјској позорници заједно са тим народом као његово културно обележје. Најстарија налазишта тог писма су Лепенски Вир, Винча и подручје града Београда.


Са предела Подунавља и Хелмског полуострва србица се раширила по целој Европи, Малој Азији, Блиском Истоку, северној Африци и све до Индије. Србица је усвојена од разних народа без или са малим изменама и тако је постала мајка писмености Европе, предње Азије и северне Африке. Најпознатија писма која су настала од србице су: араменско, феничанско, грчко, јеврејско, брахманско, арапско и римско писмо.

 

Свако слово је имало своју бројну вредност и она је зависила од редоследа слова у азбуци. Сви народи који су усвојили србицу за своје писмо, а нису имали у своме језику гласовну вредност за нека од слова као што су: Ћ, Ж, Ц, Ч и Ш, изостављали су одговарајућа писмена из њихове азбуке, али их нису могли изоставити и у бројној скали. Зато ми налазимо трагове ових српских слова у бројним скалама код Грка, Арамена и Јевреја. Тако су нам оставили непобитне доказе одакле су примили писменост.


Културна агресија на Србе нарочито долази до изражаја у време свестранијег додира са Западом који је представљала Хабсбуршка империја. Што се Запад више приближавао српским етничким просторима тиме су били све више угрожени српска вера, име, празници односно светитељи и писмо. То је рађено са једним јасним циљом – однарођавање Срба, губитак њиховог националног обележја и индивидуалности, што све треба да води у њихов нестанак као посебног народа. Људевит Гај је у циљу хрватизације српског језика прилагодио чешку азбуку српској азбуци да би тако направио њен латински пандам. Од тада је та Гајева хрватска латиница употребљавана и подржавана као средство за потискивање српског писма и разарање српске културе. Јернеј Копитар је писао: “Од кога је потакнут овај рат против ћирилице, не знам.” После неуспеха католичке пропаганде да се Срби добровољно одрекну свог стародревног писма  донета је одлука о његовој насилној забрани. Та забрана је прво уведена на територији Хрватске и Славоније 13. октобра 1914. године. Затим је проширена на Србију и Црну Гору 9. априла 1916. године. У време Другог светског рата србица је забрањена у НДХ законом од 25. марта 1941. године. После забране српског писма забрањено је постојање и српског народа. То је увек ишло једно за другим или једно са другим.