Zavera

„Današnja književnost mora da se bavi proučavanjem opšte sudbine društvenog razvitka isto koliko i ispitivanjem ljudskog srca. Mi živimo u doba kada se ispituje i istražuje izvor svake reke. Francuska naročito voli u isti mah istoriju i dramu, jer jedna ocrtava nedoglednu sudbinu čovečanstva, a druga slika posebni udes čoveka. U tome je ceo zemaljski život. A samo religija, filozofija i poezija mogu da pređu granice života i vremena i da se uzdignu čak do večnosti.
U poslednje vreme, a to je možda posledica naših političkih pokreta, umetnost je prožeta istorijom više nego ikad. Svi smo uprli pogled u naše hronike i letopise, kao da hoćemo sada, kad smo u svom stremljenju ka višim ciljevima dostigli mušku zrelost, da se za trenutak zaustavimo i osvrnemo na našu mladost i njene pogreške. Da bi se povećala zanimljivost ovog dela, trebalo je dakle uneti u njega uspomene iz prošlosti.
Kako je Francuska otišla dalje od drugih naroda u toj ljubavi prema istorijskim događajima, i kako sam ja izabrao da pišem o bliskom i poznatom vremenu, mislio sam da ne treba da se ugledam na tuđinske pisce, koji u svojim spisima jedva ukazuju na najglavnije ličnosti iz svoje istorije kao na daleke prilike na horizontu.
Ja sam naše istorijske ličnosti postavio na prednji deo pozornice i načinio od njih glavne junake ove tragedije, u kojoj sam hteo da ocrtam tri vrste častoljublja koje može da nas uzbudi, a pored njih i lepotu samopožrtvovanja prema plemenitoj zamisli. Da sam napisao raspravu o padu feudalnog sistema, o spoljašnjem i unutrašnjem položaju Francuske u sedamnaestom veku, o pitanju saveza s tuđinskom vojskom, o pravosuđu u rukama sudskih veća ili tajnih komisija i o optužbama protiv onih koji se bave vradžbinama i mađijom, svet tu raspravu, možda, ne bi ni čitao. Ali, roman će čitati...“