Kaleidoskop za uspavanku

„Kaleidoskop za uspavanku“ je izbor iz priča na književnom jeziku, Negoslave Stanojević, koje su nastale na njenim blogovima. Prethodno je od priča na zaplanjskom dijalektu, takođe objavljenih na blogovima, nastala njena štampana knjiga pod naslovom „Jošte čekam taj reč da mi rekne“.
Blogovanje, kao novija forma izražavanja, virtuelni prikaz duše autora koji se ne libe da ogromnoj potencijalnoj čitalačkoj publici pruže na uvid svoje misli, stavove, ideje, svoje snove, želje, boli i razočaranja, ima posebne draži upravo i zbog neposrednijeg i ničim ometanog kontakta sa čitaocima. I upravo ta komunikacija, mogućnost da se gotovo u istom trenu kada je tekst objavljen na blogu sazna koliko je dotakao nečiju dušu, koliko je emocija izazvao u nekome i koliku reakciju je izazvao, ta svakodnevna provera sebe i sospstvenih reči u čitalačkom ogledalu omogućuje autoru da stekne potpuniju sliku o sopstvenom pisanju. I da se koriguje, manje ili više, da sebe samog otkriva, spoznaje, da se razvija i da koristi taj snažni vetar u leđa kao pokretač, putokaz i motivaciju za još bolje pisanje.
Zbirka priča „Kaleidoskop za uspavanku“ je skup priča koje su, po proceni autora i po komentarima čitalaca, najviše dotakle njihovu dušu. Bilo time što su u njima izazvale neke možda davno potisnute emocije, bilo da su ih naterale da se zamisle, da se nasmeju ili rasplaču, bilo time što su im pomogle da dođu do odgovora za kojima su dugo bezuspešno tragali.
Baš onako kako inspiracija zatekne stvaraoce u trenu, možda i nedovoljno pripremljene da odgovore na nju, tako i nečije reči, kao i nečija slika, fotografija, muzika... mogu u onome ko ih čita, gleda ili sluša, pokrenuti najtananija osećanja, misli i sećanja.
Nema veće blagodeti za autora od saznanja da je dotakao nečije duše, svojim mislima pretočenim u reči. Sve i da je samo jedna jedina duša u pitanju, dovoljno je za osećanje prijatnosti, koje vas nagna da pišete dalje i više i upornije. I nema tu potrebe za mnogo reči. Nekoliko rečenica je i više nego dovoljno.
„ Čitam ove tvoje blogove.Redovno.Dopadaju mi se, a onaj "Stavi me u taj tvoj blog i pusti me da placem" čitam svake večeri. Ubija.“
„Zahvaljujem Vam se na tekstu sa naslovom „Ako ste sa nekim zajedno plakali zbog njegove tuge...“. Procitala sam ga nekoliko puta i stvarno mi je puno pomogao. Upravo sam "izašla" iz jedne takve veze i ubila sam sebe razmisljajući kako, zašto i čemu. Vaš tekst mi je otvorio oči.“
„Lako je prihvatiti stvari kada se razumiju. Sretna sam sto sam ovo pročitala. Baš sam danas jednoj drugoj prijateljici pricala o tekstu i rekla da ovo spada u visoku psihologiju. Osobno ne bihnikada dosla do ovoga. A toliko sam sretna sto je došlo u pravo vrijeme. „
Kao neko ko priznaje da mu je potreban terač da bi pokrenuo neke nove stvari u svom radu i da su mu odjeci priča na blogovima snažan vetar u leđa, Negoslava Stanojević se ne libi ni da zaviri u neke oblasti za koje nije stručno potkovana. I da na osnovu sopstvenog iskustva, na temeljima onoga što je saznala, čula, videla, osetila, odradovala ili otplakala, doživela i preživela, gradi priče koje neće biti samo prijatno štivo za trenutke dokolice, već i (raz)otkrivanje razloga, uzroka, pokretača, inicijatora...onoga što nam se dešava, češće ili ređe, što nas peče, uznemirava, sekira, boli. Što nam uzrokuje nesanicu, brigu, nezadovoljstvo... čini nas nesrećnim, tmurnim, što nas navodi na brigu i plač.
Ponekad je dovoljno samo saznati za tuđe iskustvo, slično našem, koje nas onespokojava. Ne samo da bismo rekli „dobro je, ima i goreg“, već pre svega zarad spoznaje istinskih primera da se može i mnogo bolje. I drugi imaju brige, strahove i boli. I mnoge druge je strah, i još neki ne vide svetlost na kraju tunela.
I onda je dovoljno, ponekad naravno, pročitati nekoliko rečenica kao svojevrstan amortizer za bol, pokretač za odluku. Kaleidoskop za nadu, ne samo za uspavanku.