Људи говор‪е‬

Кратка лирска проза “Људи говоре”, по општем суду је најцјеловитије дјело Растка Петровића. У њој су дати путопишчеви разговори с људима које је сретао на једном свом путовању. У говору непознатих људи нема ничег необичног, он се састоји од једноставних, често конвенционалних ријечи којима се дају прве, равнодушне информације о себи и свом животу. Али из тих ријечи назиру се потресне људске драме, избијају на видјело скривени људски односи, откривају се дубоке привлачности међу личностима за које ни оне саме нису знале. Путопис се претвара у причу о људима и њиховим судбинама. Два путовања на једно мало острво које се налази на једном језеру у Шпанији. Шетње острвом, разговори са рибарима, размишљања о путовању и о писању. Животне приче неколико људи са острва, онако како су их они испричали писцу током његових шетњи. Књига заправо и нема толико везе са самом Шпанијом, колико са путовањем (и животом) уопште.