Писмо Харалампиј‪у‬

Доситеј Обрадовић је рођен 1744. године. Оставши без родитеља, тетак га даје на занат у Темишвар, одакле бежи у фрушкогорски манастир Хопово. Након три године, облачи световну одећу и креће на путовања по целој Европи, где упознаје идеје просветитељства и рационализма. Радио је на просвећивању свог народа, писао је и преводио. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. На Крфу је добро научио грчки језик, књижевност и филозофију. После тога је био учитељ у Книну, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ у Карловце и Молдавију. Филозофске студије слушао је у Халеу и Лајпцигу. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе. Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, а је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. Умро је 1811. године у Београду.


„Писмо Харалампију“ први је Доситејев рад. Штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“, то је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје и намере да жели штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:


 „Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про'зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.“