Приповетк‪е‬

Један од најзначајнијих српских интелектуалаца прве половине 20. века, академик Драгиша Васић, прву причу објављује 1914. године у листу ,,Политика“ а прву књигу, Карактер и мен­та­ли­тет јед­ног по­ко­ле­ња, штам­па­ће 1919. го­ди­не. Након тога наставио је са књижевно-публицистичким радом, све док није пао у немилост како државног апарата Краљевине, тако и комунистичке партије, те су се и једни и други трудили да га избаце из националне културноуметничке баштине.

По избору тема и садржају приповедања, Драгиша Васић припада експресионизму, док га изабрани наративни поступак приближава реалистичкој традицији. Значај Драгише Васића као приповедача у савременом контексту несумњив је. Његове приповетке постављају питања и редефинишу опште истине које су и данас камен спотицања „модерне“ српске нације. Актуелно је још увек стање, тзв. „пост­конфликтног друштва“ разапетог између прошлог и садашњег; нације утуљених кандила без јасне визије будућег. Васић, својим приповеткама, готово пророчки наслућује српска „модерна времена“.