Prsti U Psećem Krznu

Čitanje pesničke zbirke Aleksandre Jovanović Prsti u psećem krznu moguće je uporediti sa sklapanjem mozaika ako svaki delić, svaku pojedinačnu pesmu, zamislimo kao cinični ugriz. Svaka od pesama predstavlja jedan trag na koži, ili kamen besno bačen na tlo, s namerom da se naznači tajna intimne ukletosti prenete na kosmogonijsku ravan. Ogoljeni subjekti kreću se kroz taman i tajanstven krajolik šume, sve dok varljiv zaklon ne nađu u tvrđavi, zamku ili kolibi. Međutim, služenje kultu predaka paradoksalno rezultira obeskorenjenošću: u kuću se ulazi kao u čeljust. Vešto se služeći simbolikom životinjskih motiva i kreirajući svojevrsni poetički „zverinjak”, lirski subjekat oblikuje iskonske situacije i arhetipove. U zbirci Prsti u psećem krznu primordijalno se kroz opore pesničke slike uliva u transfuziju ukletosti.

Dijaboličnost i destruktivnost ploti transponovane su motivima vezanim za ishranu, kao i preplitanjem nasilja i seksualnosti. Oštra i lucidna poetska imaginacija proizvodi antijunake poetske pseudobajke: Baš-čelika, ratnike, zemljodelnike, lovce… Nasuprot njima su prsti. Prsti su u psećem krznu, a žene su u prstima, žene bolesne / histerične, tužne / neporecivo daleke / od uranjanja u sebe („Krotke”), žene koje trpe nasilje, koje se povlače, sklanjaju, žrtvuju, bivaju odbačene i skrajnute. Lirski subjekat poziva junakinje da se uzdignu i da rastu u svojoj ranjivosti, da linjanjem odbace podređenost i pokažu zube. Kroz taj pesnički povik čitanje ove zbirke izjednačava se s navlačenjem spolja meke rukavice. Rukavice od krzna, a kad je budete stavili, u svaki vaš prst biće zabijen po jedan oštar zub.

Jelena Marinkov